Sokrat's Page

Мој јунак, кога ћу за сада звати Срђан, пошто нисам имао прилике да га још увек упитам за име (срешћемо се тек у трећем пасусу), имао је мајку која се заглавила негде код прве реченице. Нисам добро почео причу па је велико слово пало на њу и поломило јој ногу. Посетио сам је у болници, није могла да говори (пошто јој ипак ја морам дати речи, а никада још нисам био у болници и не знам шта је човеку у том тренутку важно). Питао сам је кад ће да оздрави, има ли наде да се ова наша прича некако настави. Она ме је тупо гледала. Дошао је доктор и рекао ми да она неће тако брзо оздравити и да би било добро да нађем некога другог да с њим почнем причу. Она се, ето, може појевити као статиста.
Нисам знао шта да радим. Срђанову мајку сам тако лепо смислио. Дао сам јој очи моје мајке, нежност једне Јане у коју сам био зарубљен у средњој школи и реалност пекарке код које сам сваког јутра куповао бурек. Са Срђановим оцем нисам смео да почнем. Одмах сам га видео намрштеног:
"А ти изроде, још ми се ругаш. Мало ти је што те школујем десет година. Сад ме и у причице мећеш."
Дакле, морао само почети од Срђана. Пришао сам му заобилазним путем, преко придева и везника, заобилазећи оштре углове именица и неочекиваност глаголског рода и вида. Рекао ми је да је сада заузет, да нема времена, да ће ми се јавити. Чекао је девојку која се није појавила (саплела се о један зарез који сам намерно ту оставио). Искористио сам његово чекање. Питао сам га за име. Рекао је да се зове Миша, баш тако Миша, не Милош. Научио ме је неколико трикова. Између осталог да причу оставим без поенте.