Zamka

[alje]

To je stara priča (ovo sam već pisao, pomisli pisac). U toj priči imamo jednog junaka, glavnog junaka koji je zaboravio tekst. Pojavljuju se zapravo još neka lica, ali se ona ne računaju. Recimo tu je i pripovedač, tek iz unutarnje logike teksta. Njemu je dosadno, ali to ne menja stvar (to uopšte ne menja stvar, pomisli pripovedač). Dakle glavni junak priče je zaboravio tekst (kako sam samo glup, pomisli glavni junak) ali to nije njegova krivica, kako on smatra, već je to iz čistog nedostatka inspiracije pisca (ova priča će biti malo dugačka. da li bi pomoglo da sad kažem šta će se desiti na kraju? zapita se pisac). Na kraju priče će ostati samo jedna prazna flaša a sve ostalo će nestati. Predvidivo. (to nije uopšte pomoglo, reče glavni junak, ali je to ipak rekao u sebi radi doslednosti toka pripovedanja).

Dakle da počnemo. Pisac bez inspiracije, pripovedač kome je dosadno i glavni junak koji je zaboravi tekst, stoje ili sede. Dobro, to smo rekli. Sad nam još treba i mesto radnje da ne bi ispalo da oni plutaju u nemateriji, što se piscu nikako ne bi dopalo (to mi se uopšte ne bi dopalo, pomisli pisac). Dakle tu je i mesto dešavanja radnje u kome oni stoje ili sede. (to sam ja rekao, pomisli pripovedač). Da bi se ispoštovali svi elementi stvarnosne pojavnosti potrebno nam je i vreme pored mesta radnje. Pisac bez inspiracije, pripovedač kome je dosadno i glavni junak koji je zaboravi tekst, drže, svi zajedno u ispruženim rukama jedan vektor. Vektor predstavlja vreme. To je to. Sad još i radnja da bi priča zadobila svoj klasičan oblik. Al to u sledećem pasusu.

Radnju ćemo ovoga puta zanemariti. Zapravo radnje i nema jer se u priči ništa bitno ne dešava. Naime naše mesto dešavanja radnje koja se ne odigrava postaje okvir radnje koja se ne dešava (ovo je zajebana rečenica, pomisli pripovedač). Pisac, pripovedač i glavni lik bivaju užasnuti ovim obrtom radnje koja se ne dešava. Osećaju se skučeno, ograničeno, kao sa omčom oko vrata.

Posle nekog vremena onaj vektor u njihovim rukama malo odeblja i oni odlučiše da ga iskoriste kako bi na vreme pobegli iz priče (sad će da se vidi ko je ovde glavni junak, pomisli glavni junak). Sva trojca, (mada je glavni junak insistirao da prvo samo on pokuša) čvrsto držeći vektor, zaleću se i vrhom vektora udaraju o okvir radnje. Okvir se malo zatetura i odbaci ih nazad u priču.

Njih trojca leže ošamućeni i polako dolaze sebi. Vektor polomljen, raznet u deliće, razbacan svuda naokolo. Potišteni, videvši da je vrag odneo šalu, padaju u depresiju (nikada se nećemo izvući odavde, pomisli glavni junak). Vreme raspadnuto samo još više ojačava prostorni okvir. Pisac bez inspiracije, u nemogućnosti da pobegne iz sopstvene priče, uvodi flašu i naslonjen o okvir poseže za alkoholom. Gutalj po gutalj i priča počinje da mu se magli pred očima. Ne vidi glavnog junaka niti pripovedača oko sebe (jebote ništa ne vidim, pomisli pisac). Ubrzo i sam nestaje iz priče.

Flaša ispala iz ruku pisca polako se kotrlja i udara o okvir priče.

[amelie]

ovo je tako dobro! ovo je nevjerojatno dobro i zabavno i.. ne znam. ne znam da sam ikada prije ista slicno procitala.
ovo je stvarno odlicno!

[kralj pajaca]

Pa, ovo podseca i na moje pisanje, tako da mi je blisko.
Završna rečenica: "Flaša ispala iz ruku pisca polako se kotrlja i udara o okvir priče." je baš prava poenta.

[Aleksandar]

Bravo, Bravo, Bis!!!
Odlicno!

[Sokrat]

Odlicno. Imam i ja nekih takvih prica, ali su u cirilici. Ne znam kako da ih prebacim u latinicu.

[alje]

текстура трпи и ћирилицу, тако да само навали.
:)

[Miloš K. Ilić]

Dobra fora.. fali vise "(ovo je zajebana rečenica, pomisli pripovedač)" ovoga...

[drugar]

moja radost dolazi sa malim zakasnjenjem..
al' kuj mi kriv nesam bio ovde..
sad jesam i kazem "sjajno!" :)