Budjenja - I deo

[Aleksandar]

Stagnacija je zadesila naseg junaka. Sedeo je u svom osrednjem stanu,

pio je isto-tako prosecno pivo slabim gutljajima. Gledao je televiziju. Nasao

se bez drugova, zene, porodice, potpuno sam. A nije mu bilo lose. Jutra je

provodio na poslu, u jednoj naftnoj firmi, a ostatak dana, sam, sa teve

programom, a cesce sa svojim mislima i sobom. Po zavrsetku srednje skole

odmah se zaposlio u istoj firmi u kojoj i dan danas radi. Krenuo je od

pozicije montera, a s' vremenom stigao do nadzornika smene. Cela njegova

rabota se sastojala od ciste odgovornosti, tako da mu je i 'posao' bio slican

'zbivanjima' kod kuce. Kao covek je jakog karaktera, mozeg ga zatvoriti u

sobu, hraneci ga samo hlebom i vodom, pa opet mu ne bi bilo lose. "Sve je u

glavi", jedini moto coveka koji ne veruje u moto.
"Ja sam plavo-bela svetlost, i kao to, moram vrsiti svoju duznost!",

glasno je razmisljao nas junak u nekim mladjim danima, pa bi neke svoje

unutrasnje vizije dokazivao i delima. Tako se jednom i umesao kad su koja dva

mladica ponizavala mongoloidno dete ispred rodjene majke. Vestim pokretom

ruke jednom od njih je iscesio zglob i stavio ga pod gips na dve nedelje.

Drugi se uplasio vriske prvog pa mu je samo lupio jedan roditeljski samar sa

podsvesnom notifikacijom da se tako nesto nikako ne sme ponoviti, do duse

nije se trebalo ni ciniti! Momci su se tada razbezali, a majka deteta mu je

poljubila ruku i otisla. "Da, da, to sam ja, andjeo, to je moja sluzba",

shvatio je tada.
A mladost kao mladost, tera te da pricas kada treba da cutis. Tim nekim

sopstvenim stavovima i galamom rasteravao je ljude oko sebe. Jeste, imao je

dobro nameru samo je lose ispoljavao. E da je samo znao kolika je cena

tisine. Vremenom svako od nas nauci da spozna momenat silence.
Fizicki je bio prilicno jak, urodjeno, sto se do sada i moglo

zakljuciti, a pravu snagu svoje misli saznao je pre mozda nekih tri, cetiri

godine, od kada je i postao kakav je i danas. Jedan od njegovih kolega iz

firme bio je odsutan usled poslovnog puta. Pozvao ga je telefonom i rekao da

njegovoj porodici treba pomoc oko istovaranja starudija iz letnje kucice radi

rusenja, stvarno nije znao koga bi drugog nazvao. Nikako to nas junak nije

mogao odbiti, shvatio je tu ponudu kao spontano nametanje uloge za koju je i

rodjen.
Ova sljaka mu nije tesko pala, sve neke sitne stvari. Domacinima je rekao da

sednu, da se odmore za sutra kada dodju rusioci i da ce on sve sam. Samo mu

je trebala pomoc oko rama bilijara, logicno da ne bi mogao sam. Bilijarski

sto su polozili na kant i podupreli ga pajvanima sa dve strane. Na jednoj

strani je on bio sam, a na drugoj stari otac i majka, i zena kolege. Izneli

su bilijar, djene-djene sa lakocom i kratkim pauzama da bi se starci

odmarali. Pozicija ruku koje drze pajvan izmedju bilijara cinile su da se

krece kao pingvin. Domacini su mu se zahvalili i ponudili novac koji je on

zamenio za kasicicu domaceg slatkog i casicu rakije.
Tadasnji povratak do kuce je bio tako tezak, ali ne u losem smislu, mozda cak

i dobrom, a vise cudnom. Osecao je kao da je nesto novo pronasao u sebi samo

pojam nikako da objasni umu. Mucio se glavom do veceri. I tako je doziveo

nistavilo.
"Protrljam ti ja oci, gledam kroz teve, a sve vreme razmisljao o situaciji

bilijara. Ne sto ne ide, nesto ne stima! Hajde do wc-a, pisa mi se. Obavim

nuzdu i zakoracim u sobu. Stanem. Gledam ispred sebe, periferijom oka vidim

televizor, ali ga i ne registrujem. Osetio sam se tako povezanim sa svojom

dusom. Osetio sam i svoju visinu, masu tela, to ogranicenje koje je trpeo moj

duh, a napolju je sve. Telo ogranicava dusu, iluzija misli imaju kao reakciju

dela, a dusa u tisini, sve gleda. Terao sam sebe da memorisem taj osecaj, da

ga ne zaboravim i kad mi bude dalje trebao, da ga pozovem. Rekao sam sebi,

andjele, ovo su tvoje misice, one su jake koliko im tvoj um to dopusti.

Zamanuo sam pesnicom ispred sebe nevidjenom silom. Zamah je poneo vetric koji

je napravio zvuk fijuka. Pokusao sam ponovo, uspeo, i opet i opet. Naprezanje

misica je toliko koristilo moj kiseonika da sam morao da ih ponavljam kroz

kratke intervale. Dusa je razbila blokadu kroz telo. Kao budjenje, kao

rodjenje. Smirio sam se, seo i nastavio da gledam teve, ali stvarno. Onaj

pojam koji sam ceo dan trazio dobio je i ime. 'Atletika', ne u smislu sporta,

vec kao potpuni sklad duha i tela. I od onda ovako zivim."
Jedan bolji guc piva prekinulo je zvono na vratima. Postar je bio

ispred stana naseg junaka, koji ga je baksisao i preuzeo pisma. Pored hrpe

'100.000ti nasumicni dobitnik japanskog sata' i racuna, zapao mu je za oko

poveci, crni koverat, debiljine kao pozivnica za vencanja. Otvorio ga je.
"Ozaloscena porodica X vas poziva na sahranu naseg dragog cukunstrica i festu

posle opela. Sahrana ce se odrzati 21.4. na gradskom groblju."

[amelie]

imas stvarno jake price. mocne onako. do onog dijela sa mongoloidnim djetetom me prica podsjecala na gogoljevu kabanicu.
poslije se to potpuno promijenilo i krenulu u drugom smjeru.
bravo u svakom slucaju.

[amelie]

i, da.. imas jedno pitanje od mene tamo ispod moje pjesme 'kisa'. pa daj pogledaj kad stignes.

[Aleksandar]

Hvala puno!
Ocekuju se naravno i ostrije kritike!

[trej]

odlichna pricha...

[Aleksandar]

merci... :-)

[trej]

nema na chemu :)

[Miloš K. Ilić]

Deluje mi zbrzano, kao da si hteo da pišeš o mnogo toga, a iz nekog razloga si imao 5-10 minuta...

[Aleksandar]

Kakav danak neiskustvu :-/ Pa da tako pisem, za sada..

[Miloš K. Ilić]

Samo hrabro :) ...